„Један мултидисциплинарни тим је окупила заједничка идеја, а то је тежња да унапредимо не само дијагностички протокол, већ да допринесемо развоју нових терапијских опција за реактивирану токсоплазмозу, и то пре свега у популацији прималаца алогених матичних ћелија хематопоезе”.
Овaко је др Тијана Штајнер, координаторка пројекта ToxoReTREAT, објаснила замисао пројекта који се финансира из програма ПРИЗМА Фонда за науку Републике Србије. Осим Института за медицинска истраживања, који је носилац пројекта, три институције Универзитета у Београду – Фармацеутски факултет, Медицински факултет и Институт за физику укључене су у ово истраживање.
*Рекли сте да је ToxoReTREAT пројекат усресређен првенствено на групу пацијената који су примаоци алогених матичних ћелија хематопоезе. Због чега?
Ми смо досадашњим истраживањима утврдили да је реактивирана токсоплазмоза озбиљан проблем у популацији прималаца матичних ћелија хематопоезе, пре свега алогених матичних ћелија. То су ћелије које потичу од ХЛА сродног, односно компатибилног, даваоца. Разлог томе је пораст броја пацијената који се лече од хематолошких, али и других малигнитета, као и повећање броја индикација за ову процедуру.
*Који су највећи ризици за имунокомпромитоване пацијенте када је реч о реактивираној токсоплазмози, с обзиром да паразит доживотно остаје у латентном стању у различитим ткивима организма?
Токсоплазмоза је глобално најзначајнија зонооза. Према нашим резултатима, петина популације у нашој земљи је инфицирана овом паразитском протозоом, чији је назив Тoxoplasma gondii. Глобално се тај број креће и до 30%, а у неким деловима света је и виши. Када једном дође до инфекције она се не може излечити. Паразит који изазива инфекцију остаје учаурен у одређеним ткивним цистама, односно интрацелуларним цистичним формацијама у којима је његово даље размножавање ограничено захваљујући имунском систему.
Цисте се могу пронаћи у било којој ћелији организма, али постоје нека ткива која паразит највише воли и то су централни нервни систем, мрежњача, срчани и скелетни мишићи. Оног тренутка када престане надзор имунског система над инфекцијом, долази до прскања циста, паразити се ослобађају и долази до паразитемије, а то је увод у реактивирану инфекцију. Жариште се може формирати у неком органу, срцу, мозгу или плућима, али се паразити могу проширити и по читавом организму, када долази до генерализоване инфекције. То су јако озбиљна и животно угрожавајућa стања за имунокомпромитоване пацијенте.
*Какве терапијске опције имамо на располагању у овом тренутку?
Не постоје адекватне терапијске опције и лекови који су у оптицају не могу да излече токсоплазмозу, не могу да ограниче инфекцију. Они које фармацеутска индустрија нуди данас реагују само на паразите који циркулишу у крви и никако не могу да допру до оних који се налазе унутар интрацелуларних цисти. А када имате паразита у цисти ви не знате да ли ће, и када, у току живота доћи до реактивације.
*Навели сте да тренутно доступни лекови нису довољно ефикасни. Који су кључни изазови у развоју нових терапија?
Токсичност лекова је посебан проблем за пацијенте који се лече трансплантацијом матичних ћелија хематопоезе. Лек као што је бактрим, који се уобичајно користи као прва терапијска линија код имуносупримираних пацијената је мијелотоксичан. Сваки клиничар доноси изузетно комплексну терапијску одлуку када се сусретне са дијагнозом токсоплазмозе код имуносупримираног пацијента, посебно након трансплантације матичних ћелија хематопоезе. Увођење лекова који су ефикаснији, као што је пириметамин у комбинацији са сулфадијазином, долази са одређеним ризиком. Ми желимо да својим мултидисциплинарним приступом допринесемо развоју нових кандидата за лек који ће деловати и на цистичне облике паразита и који ће бити мање токсични од постојећих лекова.
*Један од циљева вашег пројекта је и успостављање националних смерница за дијагнозу и лечење реактивиране токсоплазмозе. Како планирате да то остварите?
Ми ћемо се у сарадњи са Институтом за здравствену заштиту мајке и детета Србије ,,Др Вукан Чупић“ фокусирати на дијагностику и мониторинг инфекције код прималаца матичних ћелија пре и након трансплантације како бисмо установили реактивацију у тренутку када се она може санирати на прави начин и пружити тренутно најбоља доступна терапија.
*Ваш тим укључује и стручњаке са Фармацеутског факултета и Института за физику. Како њихова експертиза доприноси овом пројекту?
Сарађујемо са Фармацеутским факултетом, и професором Владимиром Добричићем, који ради на синтези и компјутерским модификацијама органских једињења која ћемо испитивати у in vitro и in vivo моделима реактивиране токсоплазмозе, што до сада није рађено. Верујемо да ћемо идентификовати бар једног, а надамо се и више потенцијалних кандидата за антитоксоплазматски лек.
Са колегама са Института за физику ћемо се потрудити да омогућимо нове протоколе базиране на компјутерским техникама, који ће омогућити стандардизацију резултата проистеклих из хемиотерапијских експеримената. Циљ је да омогућимо повезивање различитих лабораторија и дељење резултата без обзира на то у ком делу света се научници баве оваквим или сличним истраживањима.
*Колико је важно овакво умрежавање различитих институција за успех овог пројекта?
Мултидисциплинарни приступ је кључан. Само заједно можемо остварити циљеве као што су унапређење дијагностике, развој нових лекова и дефинисање националних смерница. Али, ми се ту не заустављамо, јер промена какву прижељкујемо, мора бити у служби здравља људи на глобалном плану.
